Ovo je pitanje koje sam u poslednje vreme sebi počela da postavljam.
Da niko nikada ne može da vidi tvoje telo, da ne postoji ogledalo, fotografija, društvene mreže i tuđi pogled, kako bi se kretala?
Da li bi i dalje išla u teretanu? Da li bi radila isti trening? Da li bi trčala? Da li bi išla na Pilates? Da li bi možda plesala u svojoj sobi, vozila bicikl, išla u duge šetnje ili probala nešto što ti je oduvek bilo zanimljivo?
Meni je ovo pitanje dugo bilo prilično teško, jer sam godinama trening povezivala sa svojim izgledom. Trening je imao svrhu. Trebalo je da budem jača, zategnutija, mršavija, da promenim neki deo tela ili da sagorim ono što sam pojela.
Čak i kada sam govorila da treniram zbog zdravlja, u pozadini je često postojao neki cilj vezan za izgled.
I mislim da je to mnogo češće nego što mislimo.
Kada stalno gledamo sadržaj na društvenim mrežama gde se trening povezuje sa izgledom tela, lako počnemo da verujemo da je to i njegova glavna svrha.
Ali tvoje telo nije samo nešto što drugi ljudi gledaju. To je telo u kojem provodiš svaki svoj dan.
I zato danas pokušavam da se pitam: Kako želim da se osećam u svom telu?
Želim da budem snažna, da mogu da uradim stvari koje su mi zanimljive, da se osećam pokretljivo, stabilno i energično. Želim da mogu da igrad, da putujem, da šetam satima, da podignem nešto teško kad treba i da se istegnem kad mi to prija. I želim da mogu da uživam u pokretu bez toga da sve vreme razmišljam kako izgledam dok ga izvodim.
Ali to ne znači da ne smemo da imamo ciljeve. Naravno da smemo.
Samo mislim da je bolje kada naš cilj nije da konačno budemo dovoljno dobre u svom telu, već da vidimo šta sve možemo da uradimo sa njim.
A kad prestaneš da posmatraš telo samo spolja, otvara se potpuno drugačiji odnos prema pokretu. I tada shvatiš da ne moraš da treniraš zbog toga kako će tvoje telo izgledati za tri meseca, već zbog toga kako se osećaš danas.