Mislim da smo negde usput odlučili da fizička aktivnost mora da bude ozbiljna stvar.
Moraš da imaš plan. Moraš da znaš koliko puta nedeljno treniraš. Moraš da pratiš napredak. Mora da postoji cilj. I, naravno, trening mora da bude dovoljno težak da bi se računao.
Ako se nisi oznojila, možda nije bilo dovoljno dobro.
Ako nisi imala upalu mišića, možda nisi dovoljno radila.
Ako si imala energije za još jedan trening, možda si ipak mogla malo više da se potrudiš.
I tako nešto što je nekada bilo potpuno prirodno – da se samo krećemo zato što nam je lepo, pretvaramo u još jednu stvar koju moramo da radimo kako treba.
A šta ako ne mora tako?
Šta ako fizička aktivnost može da bude malo više kao igra?
Kada smo bili deca, niko nam nije objašnjavao zašto treba da trčimo.
Nismo razmišljali koliko kalorija ćemo potrošiti dok se jurimo sa drugarima. Nismo pravili plan progresivnog opterećenja pre nego što se popnemo na drvo. Nismo gledali na sat da proverimo da li smo dovoljno dugo skakali.
Samo smo se kretali zato što nam je bilo zabavno.
I mislim da smo tu slobodu negde izgubili.
Počeli smo da posmatramo svoje telo kao projekat koji stalno treba unapređivati, a vežbanje kao alat kojim ćemo to postići.
I onda nije ni čudo što nam trening u jednom trenutku dosadi.
Jer teško je uživati u nečemu što stalno osećaš kao obavezu.
Ne mora svaki trening da ima svrhu
Naravno da je lepo biti snažniji. Lepo je primetiti da možeš da uradiš nešto što ranije nisi mogla. Lepo je imati više kondicije, biti pokretljivija i osećati se dobro u svom telu.
Ali fizička aktivnost ne mora uvek da ima neki veliki cilj.
Možemo da treniramo i zato što nam je zabavno, da odemo na čas plesa iako nikada nećemo nastupati, da vozimo bicikl bez toga da gledamo koliko smo kilometara prešle, da pustimo muziku i samo se krećemo po spavaćoj sobi.
Ne mora sve da bude optimizovano. Neke stvari možemo da radimo samo zato što nam prijaju.
A šta ako nekad želimo da budemo jake?
Ovakav pristup ne znači da treba da izbacimo intenzitet iz svog života. Baš suprotno.
Ja obožavam dane kada imam puno energije i kada želim da uradim snažan trening. Kada želim da podignem nešto teško, da se oznojim i da osetim koliko moje telo može.
Ali ne želim da verujem da je više uvek bolje.
Nekada želim da budem jaka, nekad da se istegnem, nekad da plešem.
Sve to može da postoji zajedno.
I upravo zato mi je ideja slušanja tela toliko važna.
Jer to ne znači da ćemo svaki put izabrati najlakšu opciju. Već da ćemo pokušati da primetimo šta nam je potrebno.
Vratimo malo igre u pokret
Ne moramo stalno da razmišljamo o tome kako da budemo bolje verzije sebe, nekad možemo samo da budemo ono što jesmo.
Da istražujemo šta naše telo može. Da probamo neki novi pokret. Da pogrešimo. Da pustimo muziku koju volimo i napravimo od vežbanja nešto čemu se zapravo radujemo.
Jer pokret ne mora da bude kazna za ono što smo pojele i ne mora da bude način da popravimo svoje telo.
Može jednostavno da bude način da se osećamo više živo.
Verujem da je upravo to ono što nam nedostaje.
Malo više radoznalosti, malo više spontanosti i malo više igre.