Bez obzira na to koliko se dobro osećamo kada treniramo, koliko nam se luče pozitivni hormoni nakon treninga, i bez obzira na sve benefite koje trening ima na naše telo, odžavanje motivacije za redovnim treningom je nešto što nije toliko lako za većinu ljudi. A kad jednom ispadnemo iz rutine treniranja, vraćanje u istu postaje mnogo teže nego što nam na prvi pogled to deluje.
Mnogim ljudima ne prija trening u teretani, pa nije ni čudno što nemaju motivaciju da treniraju s obzirom na to da se forsiraju da rade nešto što ne vole. Ali čak i kada pronađemo tip treninga koji stvarno volimo, potpuno je normalno da nekad nemamo motivaciju…
ALI! Postoji veeelika razlika između pronalaženja motivacije da se pokreneš i odradiš trening jer znaš da ćeš se osećati bolje i teranja sebe da treniraš čak i kada ti telo šalje jasne signale da mu treba odmor.
Ja sam shvatila da pronalaženje razloga za vežbanje koji nije povezan sa fizičkim izgledom može mnogo da mi pomogne da redovnije treniram, bez konstantnog pritiska i razmišljanja o tome. Počela sam trening više da povezujem sa dobrim osećajem i sa pozitivnim emocijama koje osećam posle njega. Povezujem ga sa osećajem napretka u određenim veštinama. Motiviše me veća snaga, bolja mobilnost i fleksibilnost koje vremenom sve više primećujem.
Ranije sam umela da budem previše stroga po pitanju svojih zdravih navika, sve dok to nije postalo nezdravije nego kada sebi dam dozvolu da odmorim…
Zašto uopšte osećamo krivicu kada preskočimo trening?
Krivica zbog propuštenog treninga najčešće nema veze sa jednim preskočenim jednim treningom, nego sa načinom na koji smo naučeni da gledamo na vežbanje.
Ako malo dublje uđemo u razloge, u pozadini se često nalazi ideja da trening služi da popravimo telo, da kontrolišemo izgled, da zaslužimo hranu ili odmor i da budemo disciplinovani i “dovoljno dobri”.
I onda, kada preskočimo trening, ne doživljavamo to samo kao pauzu, nego kao lični neuspeh. Kao da smo prekršili neko pravilo koje smo nesvesno postavili.
U idealnom svetu bez pritiska spoljašnjih uticaja, verovatno bismo se kretali potpuno drugačije i verovatno bismo se mnogo više radovali fizičkoj aktivnosti (samo se setite koliko smo biti aktivni kad smo bili deca).
U tom idealnom scenariju, trening ne bi bio nešto što moramo da odradimo, nego nešto što prirodno biramo jer znamo kako utiče na naš dan i naše raspoloženje.
Šta da radim kada osećam krivicu zbog preskočenog treninga?
Pokušaj da se setiš da je preterana rigidnost mnogo gora za mentalno zdravlje nego što je jedan trening dobar za fizičko.
I trening i odmor su podjednako važni.
Pokušaj da osvestiš “sve ili ništa” razmišljanje, gde jedan preskočen trening znači da si sve upropastila. Uvek možeš da nastaviš sledeći dan kao da se ništa nije promenilo (zato što i nije).
Kada se posle pauze ponovo vratiš na trening, nemoj da počinješ sa nečim previše intenzivnim, jer to može da ti stvori osećaj da si nazadovala. Najbolje je da počneš sa nečim laganijim i prijatnijim, kao što su pilates, joga, istezanje, vežbe za mobilnost… Nešto što će ti pomoći da se ponovo povežeš sa svojim telom i što će ti stvoriti pozitivan osećaj posle treninga.
Kad se pokreneš bez pritiska, shvatiš koliko ti zapravo prija fizička aktivnost.
I verovatno ćeš baš tada shvatiti da kretanje zapravo može da bude nešto čemu se raduješ, a ne nešto zbog čega osećaš krivicu.