Ne zato što “treba” da treniraš, ili da bi sutra bila zahvalna sebi. Već zato što si se toliko dobro provodila da nisi ni razmišljala o tome da se krećeš.
Pusti muziku i igraj po stanu dok kuvaš. Idi na čas plesa iako nemaš pojma šta radiš. Vozi bicikl bez rute i plana. Idi da voziš rolere sa drugaricom. Igraj odbojku ili padel sa društvom. Šetaj gradom i pričaj satima. Penji se na nešto samo zato što izgleda zanimljivo. Idi na planinarenje, čak i ako ti je jedini cilj da na vrhu pojedeš sendvič…
Ne mora svako kretanje da bude trening.
Mislim da smo vremenom fizičku aktivnost pretvorili u još jednu stavku na listi obaveza. Sat vremena, tri serije i deset ponavljanja, 10000 koraka, potrošene kalorije, upale mišića…
Ali šta će se desiti ako dozvolimo sebi da se krećemo zato što volimo kako se osećamo kada nešto radimo?
Zato što volimo sunce na koži dok vozimo bicikl. Zato što smo sa prijateljima otišli na planinarenje i na pola puta shvatili da smo potpuno izgubili stazu jer smo se toliko zapričali. Zato što uživamo u osećaju slobode dok plešemo…
Naše telo ne zna da li smo štiklirali trening na svojoj listi obaveza ili nismo.
Ono samo zna da smo se kretali, da smo udahnuli malo više vazduha, da smo se smejali, da nam je srce brže kucalo i da smo se osećali živo.
I zato nemoj da čekaš da napraviš savršen plan da bi se pokrenula, već uradi nešto zato što ti je zabavno.
Nešto zbog čega ćeš zaboraviti da gledaš na sat ili nešto zbog čega ćeš se vratiti kući nasmejana i sa osećajem da si imala dobar dan.
I sigurna sam da ćeš vremenom osetiti da kretanje nikada nije trebalo da bude toliko ozbiljno.